Pet  mladih  umetnica,  studentkinja  fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti iznele su pred publiku svoje individualne artističke poetike uklopljene u koncept izložbe „Tu mač“. Pred nama su tumačenja pokreta,  zvuka,  boje i forme, inspirisana  magijom  operske  scene,  muzikom džez kluba,  sportom  i  atmosferom  muzejskog  prostora  –  selektovanih  svakodnevnih  prizora.

Anastasija Kojić  vešto  fokusira  sekvence  opere  „Jadnici“  iznoseći  pred  publiku  postavke  u  kompozicijama  jasnih  klasičnih  struktura,  čiju  čvrstinu  potencira  svetlom  i  trenutkom  ovekovečene  scenske  ekspresije. Opredmećena  muzika  u  radu  Čarne  Nikolić  kroz  pokret  iskazuje  dimaniku  atmosfere  džez  kluba,  stvarajući  difuzni  ambijent  koji  reflektuje  muziku  razlivajući  svetlosne  akcente  u  ritmu  animiranih  instrumenata  i  muzičke  ekspresije  benda.

Tamara Kostrevc je svoj objektiv usmerila ka elegenciji pokreta  i  gipkosti  forme  skakača  u  vodu  približavajući  publici  promišljen,  umetnički  sinhronizovan  pokret  sportista  kao  umetnika  per se,  opredelivši  se  za  crno-beli  izraz  fokusiran  na  jasne  odnose  likovnih  činioca. Naspram  pomenutog, u  podvodnoj  fotografiji  Tanje  Marjanović  sagledavamo  očaranost  plavetnilom  morskog  sveta  kroz  svetlo,  boju  i  reljef  sprudova  koralnog  grebena  Crvenog  mora.

Rad Une Laurenčić usperen je ka istraživanju muzejskog prostora doživljenog kao sakralni habitus umetničkih dela kome se priklanjamo spremni  da nas  ona  otrgnu od realnog vremena i orijentišu ka višem i vanvremenskom svetu umetnosti. Meditativna  tišina  pred  umetničkim  delom  koju  osećamo  u  prizoru  devojke  koja  sedi  pred  Rubensom,  paradigmatski  sumira  naše  misli  o  predmetnosti  uzvišenog,  našu  čežnju  kao realnom  off-line  doživljaju  naspram  online  svakodnevice,  ružnog,  stresnog,  grubog,  površnošću  prezasićenog  hektičkog  života. Evocirajući zvuk i pokret, tišinu i mir koje u ovim prostorima proživljavamo, autorke su iskazale poruku sakrivenu iza značaja umetnika kao tumača svakodnevne estetike koju bira da tumači, te da u savremenom dobu infektiranom neestetskim pojavama i okolnostima, veća doza plemenitog materijala izdvojenog veštim okom umetnika, predstavlja potrebu i ne može biti TOO MUCH.

dr  Milan  Prosen,  istoričar  umetnosti